OVCA DONELA NA SVET PSA?!

Bora*S_____________________________________________________

 

Jedan kineski farmer tvrdi da je njegova ovca donela na svet psa koji ima krzno kao jagnje, a sve ostalo, njuška, nos, oči, šape i rep su kao kod psa.Uprkos tvrdnjama veterinara da to nije moguće, farmer Liu Naijing nema nikakvih sumnji da se pravo čudo dogodilo na njegovoj farmi u provinciji Šanksi.

"Čuvao sam ovde kada sam u jednom trenutku ugledao jednu ovcu da leži na travi i liže mladunče. Jagnje je još bilo mokro. Prišao sam bliže i ostao sam šokiran. Mladunče je izgledalo poput mešamca ovce i psa", ispričao je Liu.

"Bio sam uplašen. Dvadeset godina uzgajam ovce i nikada nisam vidio ovakvo stvorenje", dodao je Liu.
Stručnjaci iz Tehnološkog centra za stočarstvo u Kini, kažu da je nemoguće ukrštanje između psa i ovce i da je verovatno reč o abnormalnom jagnjetu, piše kineska štampa. 

 

Izvor: Blic Online

VRANJANCIMA PADEŽI NE TREBAJU...

Bora*S______________________________________________________

U Vranju uglavnom saglasni da „razni nepotrebni padeži i drugi marifetluci nesu od koris’“

„Imamo mrzlu ribu“, „Stan na prodaji“, „Hleba po staru cenu“... poruke su koje u Vranju mogu da budu čudne samo onima koji nisu odavde. Vranjancima je, pak, sve potaman, jer ionako „razni padeži i drugi marifetluci nesu od nikakav koris’“.

Čak ni kad je jedna prodavačica na svom kiosku svojevremeno napisala: „Nemam himen“, podrazumeva se bez navodnika, zareza, velikih i malih slova, svima je sve bilo jasno. I dok su se retki došljaci zgražavali nad devojčinim moralom, a neki, bogami, i divili otvorenoj ponudi dotične, „domaćima“ je sve bilo jasno. Znali su da misli na sličice popularnog crtanog junaka Hi-mena o koje su se klinci u to vreme otimali, a njoj je prosto dosadilo da svakome odgovara na pitanje: „Imate li Hi men?“

Vranjanci uopšte nemaju dilemu da su svi ti padeži, konjjugacije i deklinacije višak i da se sasvim lepo može snaći i sa jednim padežom. U čuvenom „priručniku za strance“ - „Vranjski bez muku u 25 lekcije“ - nalazi se i lekcija o padežima. U njoj Vranjanci apeluju na državu da „pristupi novoj izmeni pravopisa u duhu vranjskog jezika gde sve imenice imaju jedan padež, retko dva, a sasvim izuzetno tri“.

Nominativ - Toj si je Vranje, genitiv - Toj je razglednica od Vranje, dativ - Idem prema Vranje, akuzativ - Vidim Vranje, vokativ - Oj, Vranje, instrumental - S Vranje što još može da se poredi, i lokativ - Što još ima u Vranje.

U lekciji još piše da se isto menjaju i London i Pariz i Beograd, i da „tu nema razlika zbog goleminu i silinu“.

A da padeži stvarno mogu da unesu pometnju Vranjanci nude i praktičan primer. Jedan ovdašnji im je prepričavao nezgodu svog druga iz vojske, nekog Šumadinca. Piše žena Šumadincu, obaveštava ga da se porodila, da je dobro, i na kraju mu kaže: „Pozdravljam te s Branislavom“.

Jadničak je bio u dilemi da li je dobio ćerku ili sina, pa je morao da sačeka sledeće pismo da je razreši. A Vranjanac mu kaže: „Eto, vidiš kako je glupo s tija vaši padeži. Da je meni moja žena pisala rekla bi „pozdravljam te s Branislava ili pozdravljam te s Branislavu i odma’ bi ja bio načisto da l’ je muško il’ žensko“.

Jedna od zanimljivijih lekcija je i množina imenica koja se u priručniku zove „Mlozina“. U Vranju neki posao mogu da urade dva čoveka, ali i pet čoveka. Ako je baš nešto teško i svih 15 čoveka, a niko neće da zameri ako ga završe i 15 čoveci. Na zlobne komentare da u Vranju nema ljudi, Vranjanci kažu da to nije važno. Bitno je da se radi i posao završi.

E baš rečenicu iz naslova ćete da čujete kad vam Vranjanac saopšti da vam je završio neki posao. Doduše, glagol onoditi možete čuti i kao zamenu za hodati, smejati se, ići, raditi, uraditi, zaraditi, prevariti, čak i - voditi ljubav. Po vranjskoj gramatici spada u kategoriju takozvanih univerzalnih glagola. Kad šta znači zavisi od konteksta, a koji „stranci“ definitivno ne mogu da prepoznaju. Ali zato se Vranjanci savršeno snalaze i ne haju što ih pola Srbije ne razume.

PRIRUČNIK VEOMA TRAŽEN

Autor priručnika „Vranjski bez muku u 25 lekcije“ je Radmilo Milovanović Čaplja, vranjski advokat. Njegovi saveti za učenje vranjskog objavljeni su posthumno u izdanju „Vranjskih knjiga“. Na sajmu knjiga u Beogradu ovo je jedna od njihovih najprodavanijih knjiga i do sada je imala nekoliko izdanja.

JA VIKAM DA SE VIKA

„Svi mi vikav da ja vikam vika, a ja vikam da se vika vika - kaže“. Ne postoji Srbin severno od Niša koji bi to mogao da prevede, ali će zato malo ko južno ostati zbunjen pred ovom rečenicom. Njen „prevod“ na srpski glasi: „Svi mi kažu da ja kažem vika, a ja kažem da se vika kaže - kaže“.

Vikati takođe spada u grupu univerzalnih glagola i znači i govoriti, reći, kazati, ali i vikati. Šta kad znači zavisi, naravno, od konteksta.

Izvor: V. Novosti

PISMA GOSPOĐI VINETI

Bora*S_____________________________________________________

Prvo pismo
1.
Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: – Mila moja,
ja sam pas.-
Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.
Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.
Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -
Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.
2.
Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.
Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: – Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -
Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.
Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.
Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.
Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u – Kena-upanišadi – mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u – Tao Te Kingu -.
- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.
Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.
P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.
Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.
To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.

Bora*S_______________________________________________________
Drugo pismo
1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.
U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim
slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.
Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.
Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.
Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.
To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka -
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.
Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi…
Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?
Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.
Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.
2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.
Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.
Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.
Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.
Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: – Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti… Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. -
To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.
Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.
Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.
Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.
3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.
Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.
Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.
Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.
Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.
Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.
Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.
Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?
Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.
Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.
Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.
Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

Bora*S______________________________________________________
Treće pismo
1.
Gospođo Vineti, još ovo da vam javim, pa vam nikad
više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa
o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom
ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno
me, onako udavljen, imitira kad spavam.
Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to.
Obećao je: nikad više.
Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju:
devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako
satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj
da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je
da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je,
negde je pročitala da je jedan svetski pisac
sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam
da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je
to ispod mog dostojanstva.
Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:
Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem
zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom
obično ispije svaku moju prvu čašu.
Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj
video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u
hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno
postalo nepodnošljivo.
Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom
okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na
Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu
mornarsku godinu. I Porto Pidočo. Lagao sam
vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta
novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.
2.  
Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu
lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici:
to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju
rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu
i umiješ se.
Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde
restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje
ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi
neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.
Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad
sam joj pevušio – ništa. Slegne ramenima i kaže:
ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek.
Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.
Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je
svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.
Naredio sam joj da počne da uči ruski.
Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,
od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,
ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki
slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest
slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.
Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili,
i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam
nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.
Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati:
ona je trpela mene.
Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže:
- Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma
ostaje u njihovoj glavi. – Tako je i sa mnom.
Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako
sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u
mojoj glavi.

Bora*S______________________________________________________
Četvrto pismo
1.
Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao
ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem:
vi ste neponovljivi.
Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo
od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao
Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,
ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris
vaše kose.
Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove
što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena
da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas
neizlečivo zaljubljen.
Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate.
Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu,
nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu
da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem
i Marjanom Selmanom popeću se – Pod stare krovove -.
Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje.
Sve u svemu, to je dva dana.
Ja njima dvojici držim književne susrete.
Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije.
Počnem pesmom – Mirogoj – Jiržija Volkera.
Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
- Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je
poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja,
za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu,
ali se ne može za sve umirati. -
Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo:
- Ne boj se, nisi sam. . . – prva i najveća
svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj
ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,
- Srebrna cesta -.
Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo
nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro.
Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja,
i čitave će zime biti toplo.
2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da
ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica,
pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim
bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam
sedeo satima.
Setite se da tada nisam imao rukavice, ni
toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice
i toplo odelo imali smo samo u glavi.
Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.
Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,
rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.
Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji
Zigmunta Stoberskog.
Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.
Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen
čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno
razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,
pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.
Kako da mu objasnim da sam te brkove morao
da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji
objavio jednu pesmu u časopisu – Jugoslavija -.
Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se
štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji
Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom.
Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije
evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u
ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me
odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,
tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan.
Okanimo se primitivizma.
Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro
znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,
i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno
važni, prepisivao i slao vam ga ponovo
i uvek ponovo.
To je ono što smo nazvali: balada o nama.
3.
- Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.
Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.
Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.
Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.
I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega. -
4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam
objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u
neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog
stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu
i razliva po pločnicima.
Još u šesnaestoj napisao sam pesmu – Nedelja -, u
kojoj doslovce stoji: – Nebo je velikim sivim
stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. – Radije
sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.
Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam
položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati
o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti,
i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.
Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću
u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa
Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

Miroslav Antić

3. SAJAM SEOSKOG TURIZMA U BORU

Bora*S______________________________________________________

Nakon nedavno održanog 33. Međunarodnog sajma turizma u Beogradu i Bor ima priliku da bude dobar i uspešan organizator 3.Sajma seoskog turizma koji će se održati 11. i 12.marta 2011. godine u sajamskom holu Sportskog centra u Boru.

Kao deo tromesečnog projekta "Vratite se prirodi", odmarajte na selu" organizatori ove 3.po redu manifestacije su RESURS Centar Bor, Ekonomsko trgovinska škola Bor, Udruženje domaćina za razvoj turizma u opštini Bor, Asocijacija studenata Tehničkog fakulteta Bor  i Turistička organizacija „Bor“. Celokupan projekat je finansiran od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, UNDP i vlade Rumunije.

Osmišljen „tematski“, dakle posvećen turizmu na selu, ovaj Sajam pruža priliku, da se na jednom mestu nađe, pre svega smeštajna turistička ponuda u seoskim sredinama, ne samo opštine Bor, nego i čitave Srbije.Organizatori Sajma, pored kategorisanih domaćinstava iz borske opštine,očekuju i prisustvo najmanje desetak lokalnih Turističkih organizacija iz drugih srpskih opština.

Na Sajmu svoje mesto će dobiti i proizvođači suvenira, vina, rakija, meda, hrane i drugih proizvoda koji su u funciji turističke ponude.

Izlagački prostor će za sve učesnike biti besplatan, a za predstavnike Turističkih organizacija iz drugih opština, obezbeđen je besplatan smeštaj.Ovo bi trebalo da privuče što  veći broj izlagača, kako bi iz godine u godinu Sajam seoskog turizma u Boru bivao sve masovniji i ušao u red prepoznatljivih Sajmova na nacionalnom nivou.

Tekst i foto arhiva :Bora Stanković

RESURS CENTAR BOR, EKONOMSKO TRGOVINSKA ŠKOLA BOR, UDRUŽENJE DOMAĆINA ZA RAZVOJ TURIZMA U OPŠTINI BOR i TURISTIČKA ORGANIZACIJA „ BOR“

                                                        ORGANIZUJU

                                       3. SAJAM SEOSKOG TURIZMA

                                       11. i 12.marta 2011. godine

                             u sajamskom holu Sportskog centra u Boru

P R O G R A M

3. SAJMA SEOSKOG TURIZMA

Petak, 11. mart (radno vreme Sajma od 13,00 do 20,00 sati)

11.00  – Evidentiranje učesnika i opremanje štandova

13.00  – Svečano otvaranje sajma, početak rada sajma

15.00  – 19.00  – Konferencijski deo – prezentacije po prijavama

20.00  – Kraj rada prvog dana sajma

20.30  – Zajednička večera za izlagače

Subota, 12 mart (radno vreme Sajma od 10,00 do 18,00 sati)

10.00  – Početak rada sajma

10.00  – 17.00  – Konferencijski deo – prezentacije po prijavama

18.00  – Zatvaranje sajma

 Foto: Bora Stanković

MOJE VREME NA 33. SAJMU TURIZMA

Bora*S_____________________________________________________

U Beogradu, od 24.- 27. februara, održan je  33. Međunarodni sajam turizma. Na najvećoj turističkoj smotri u regionu, okupilo se 900 izlagača iz 43 zemlje, da bi pod ovogodišnjim sloganom "Danas započinje leto", predstavilo svoju ponudu.

Zemlja, partner Sajma turizma, ove godine bila je Hrvatska, a po prvi put svoje destinacije predstavile su Južnoafrička Republika i Indija. Najviše izlagača dolšlo je iz Hrvatske, Grčke i Turske.

U okviru Sajma turizma, po drugi put je održan Sajam vina i prvi Sajam suvenira.

Ministarstvo ekonomije predstavilo je aranžman "Putevi vina Srbije", a Turistička Organizacija Srbije  "Mapu vinskih puteva Srbije". Svoju ponudu vina, posetiocima su prikazali vinari, njih 150 iz 10 zemalja, poput Francuske, Italije, Argentine, Španije, Hrvatska i Slovenije.

Sajam je otvorio Goran Petković, državni sekretar Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, zadužen za turizam, rekavši, da je Sajam pravo mesto da se promoviše regionalna saradnja, a naročito povezivanje preko Dunava.

“Srbija je sjajna turistička destinacija" kazala je Petra Hedorfer , predsednica Evropske turističke komisije i naglasila, da je Dunav važna turistička atrakcija ne samo u Srbiji već i u Evropi.

U hali 4 Sajma, gde su predstavljene domaće destinacije i u hali 2 koja je bila rezervisana za Sajam suvenira, svoje štandove imala je i Turistička organizacija “Bor”, te je tako predstavljena celokupna turistička ponuda naše opštine.Najveće interesovanje na štandu borske Turističke organizacije, posetoci su iskazali  za  Zlotske pećine, Lazarev kanjon, Brestovačku banju i turizam na selu. Zanimljivo je, da je bilo podosta onih koji su se isključivo interesovali za hotel na Borskom jezeru i specijalno- za pećinu Vernjikicu. 

Na završetku Sajma dodeljene su i nagrade stručnog žirija u 8 kategorija, za najuspešnije, najatraktivnije i najbolje predstavljanje svoje turističke ponude.Tako je primera radi, u kategoriji nacionalnih turističkih organizacija za najbolju proglašena NTO Mađarske, dok je u domaćoj konkurenciji najbolja bila Regionalna turistička organizacija Jugoistočne Srbije (opština Bor nije član). 

Tako se završio još jedan Sajam turizma u Beogradu. Za par meseci počinje letnja turistička sezona, kada će moći da se vide efekti sa ove velike turističke smotre ili bolje rečeno,hoće li i u kolikom broju turisti „kušati“ na Sajmu ponuđene borske turističke proizvode.

 

Tekst i foto: Bora Stanković

ZIMSKI MOTIVI

Bora*S_____________________________________________________

Foto: Bora Stanković

MOJE VREME SA PEVAČKIM IKONAMA...

Bora*S______________________________________________________

Veče za pamćenje. Sala bioskopa „Zvezda”, 15. februara  bila je ispunjena ljubiteljima i poštovaocima ovakve umetnosti. Na pozornici Radiša i Ratko Teofilović. Braća.

Raširenih ruku, pogleda uperenih negde u daljinu, u kuće, livade, stada, vinograde, emocije, ljubavi, radosti i tuge naših predaka. Vibracije njihovih glasova koji se prepliću, usklađuju, stapaju u jedan, ispunjavaju prostor i odjekuju.Njihovo pevanje drevnih srpskih, makedonskih i pesama sa prostora balkanskog, nikog ne ostavlja ravnodušnim. Rastužuje, uveseljava, ispunjava...

Pesme koje izvode bile su skrivene duboko u kolektivnom pamćenju naroda, mnoge  sasvim zaboravljene.Oni su tragali i tragaju za njima. Skupljaju fragmente, sastavljaju ih, oživljavaju svojim nestvarnim glasovima i eto poklanjaju publici. Pročitao sam negde, što čini se na najbolji način opisuje ovaj duet, a to je da su Teofilovići  "metafizički duhovni dar, čist, nepokvaren savremenom civilizacijom", "umetničke ikone" i "glasovi stoleća".

Danas oni pevaju na svim meridijanima sveta, a počeli su 1983. u gradskom horu "Stevan Mokranjac" u Čačku. Kad hora više bilo nije, odlučili su, da uz pomoć muzičkih stručnjaka otpočnu nešto što je jedinstveno-pevanje u dvoglasu.

Prve snimke načinili su za Radio Beograd. Album prvenac "Čuvari sna", objavljuju  1998.godine. Nakon toga objavljuju još dva albuma: drugi 2002, a treći 2005.godine.

Njihov koncert, koji su priredili 1999. godine u beogradskom Domu omladine, proglašen je događajem sezone.

Može biti da je sledeća tvrdnja subjektivna, ali zasigurno je ovaj koncert bio događaj sezone za ovdašnje konzumente umetnosti.
Cena ulaznice iznosila je simboličnih stotinu dinara, a sav prihod namenjen je obnovi objekata ustanova kulture u zemljotresom pogođenom Kraljevu.

Kako su sami Teofiolovići rekli, to sigurno neće biti dovoljno, ali uz pomoć Ministarstva kulture Srbije, ovo je njihov skroman doprinos iz “emotivnih” razloga.

Tekst i foto: Bora Stanković

PUTOVOĐ U ŽIVOTU...

Bora*S______________________________________________________

„Od sveg blaga u životu najštedljivije nam se dodeljuje ono što je najdragocenije. A to je zdravlje o kojem se najmanje staramo. Mi nemilice rasipamo svoju snagu, zloupotrebljavamo svoj želudac i grešno nebrižljivi, preko mere trošimo svoju energiju. Koliko vrede zdrava i jaka pluća, srce koje kuca pravilno i bistar um! Pred našim očima stoji samo jedan cilj: bogatstvo.

Sve naše moći, sva naša dela, sve naše nade udružuju se i rasturaju- zlata radi. Mi, uvek, bez odmora, žurimo kakvoj čarobnoj Aljasci, koja našoj lakomosti obećava primamljiv metal. Nas nosi vetar bezumlja, mi kričemo i slamamo slabe; jedne potiskujemo, drugi nas potiskuju; rastrzani i premoreni, borimo se s preponama, padamo bez daha,ali ne popuštamo, ostavljamo komade mesa na oštrici kamenoga tla, i dok ustajemo da nastavimo svoj pakleni put, svoj huk i svoje borbe, poglede svoje upravljamo put blistave obmane i ruke pružamo put grada radosti.

Oh, kako je je mala nagrada tolike borbe! Koliko malo njih dospevaju do željene  mete.

...

Nešto od nasleđa, nešto od neveštine u vaspitanju, tek mi na žalost, u svakoj prilici pokazujemo sklonost da cenimo po izgledu, po spoljnim znacima. Mi smo idolopoklonici prividnosti. Čak i obožavamo mrtve stvari: kamen,tkanine...

U kakvu seosku krčmu ne ulazimo kao što bismo ušli u salon kakve svetske žene, ili u radnu sobu kakvog čuvenog lečnika, kad domaćin nije tu. Zastirači, biljurne stvari, salonska umetnička dela, nameštaj u lečnikovoj radnoj sobi, izazivaju kod nas, raznoliko i protiv volje, izvesan utisak, koji se ogleda u našem držanju. Po zastiraču  koračamo oprezno, odmerenim koracima, dok u krčmi hoćemo da nam odjekuje pod petama i ne marimo što najgrublje guramo skromne slamne stolice.

Naučite da se oslobodite tako smešne potčiljenosti, koja ostaje još jedino pored odsutnosti zdravog razmišljanja. Ne dajte da vas opsene biser kurtuzankin, sjaj među stvarima na domu kakvog čoveka, kome je to jedino, ni automobila kakvog pustolova.

Rasporedite ljude na njihova mesta, zasebno od stvari koje takođe imaju svoje mesto.“

Silven Rudez

LOVE STORY

GADNO MI JE I DA GOVORIM...

Bora*S______________________________________________________

TVRĐAVA

“Za čime je čeznuo svih dvadeset godina, pobogu si brate? Za ovom siromašnom zemljom, za pakošću što u nama živi duže i jače od materinske ljubavi, za neodoljivom potrebom da činimo zlo kad god možemo, za našom divljom turobnošću?… Eto! Sve čemer, sirotinja, glad, nesreća. A ljudi? Gadno mi je i da govorim. A zašto je tako? Ne znam. Možda zato jer smo po prirodi zli, što nas je Bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasno smijati, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile, koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas a mi smo na tom zahvalni…

Utjeha je samo što će oni koji budu poslije nas živjeli, preturiti preko glave još teža vremena i pominjati naše dane kao sretne.“
Meša Selimović

SLUŽIO SAM I GOSPODARIO...

Bora*S_____________________________________________________

„Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog straha osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni jedno delo ne nalazim za koje bi mi savest štogod prebaciti mogla. Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.

Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; sa carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me govor prostog kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih, živeo u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao ih iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode isčekivale su zapovesti iz mojih usta i opet sudba me dovodila da pred onima koji su bili moji panduri na noge ustajem.

-To je deco večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam; iz te promenljivosti naučite: da se u sreći ne treba gorditi ni u nesreći očajavati.“

Prota Mateja Nenadović

ODLAZAK VELIKOG GITARISTE

Bora*S______________________________________________________

Gary Moore, legendarni  rock blues gitarista umro je u nedelju ujutro u 58. godini.

Moore je boravio u poznatom odmaralištu Costa  del Sol u Španiji. U izveštaju lokalne policije piše da je umro u snu, no pravi uzroci smrti još nisu poznati. Gary je rođen  4. aprila 1952. godine u Belfastu.

Menadžer njegove bivše grupe "Thin Lizzy" potvrdio je da je Moore preminuo, a Brian Downey, jedan od osnivača grupe 'Thin Lizzy' izjavio je:  "U potpunom sam šoku. On će uvek biti u mojim mislima i molitvama i jednostavno ne mogu verovati da ga više nema".

U svojoj bogatoj karijeri Gary Moore je objavio više od trideset albuma. Njegovi najveći hitovi su "Still Got The Blues" (vidi MUZUKA) i "Parisienne Walkways".

Bora*S